Kakva sreća!

U avgustu je izgleda vrijeme stalo što se bloga tiče.

Nije da nije bilo inspiracije, to sam dijelila na Instagramu i Facebook-u, ali se dogodilo to da sam zaboravila šifru. Uredno sam pisala mailove ljudima zaduženim za blog, ali su me upućivali na neki drugi blog za koji sam bila izenađena otkud to i taj blog je koristio moj mail i nudio mi da restartam šifru za taj blog. Mislila sam taj je tuđi.

I nakon nekoliko mailova i nakon što treći put uđem u taj “tuđi blog” ljudi moji ja se sjetim da je to jednom bio moj blog. Nema greške. Bilo je to kada sam se porodila pa sam mislila da bi bilo zanimljivo pisati o iskustvu majčinstva i slične teme.

Objavila sam jedva dva tri teksta i potpuno zaboravila na postojanje tog bloga. Do evo prije nove godine.

Nije sad stvar u tome koliko toga zaboravimo u životu, ja baš volim da zaboravljam to je za priču, ali volim jer obradim teme iz prošlosti i zatvorim ih. Nema Jovo na novo hajmo to opet prebirati i muku mučiti. Ne da mi se to. Preradi, nauči, usvoji, završi. Idi dalje.

Eh, ne znam sad je l to zbog retro Merkura ili zato što sam malo usporena kada trebam nekog nešto pitati ili zamoliti, ali ja sam odgađala jedno vrijeme da pitam kolegu sa bivšeg posla da mi restarta šifru od maila. Nije do Merkura, ne traje mu retro faza pola godine hahahaha. Ali ja jesam rođena sa gospodinom Retro pa mi rikverci leže u životu.

Dogodilo se i to da sam promijenila posao, da stari mail više ne koristim i da sam se na poslu automatski logovala na taj mail. Pojma nemam koja mi je šifra. Ali znam ko zna i ko je zadužen za te stvari i uvijek raspoložen da pomogne. Sve ja to znam i ne radim ništa po tom pitanju. Čak pomislim da mi je mail ugašen. Nekako mi logično jer ne radim više tu. Opet imam i neke nade jer znam i druge koji su otišli a ostao im je aktivan mail. Koje bespotrebno mozganje umjesto da kontaktiram čovjeka.

I evo to napravim danas, nakon pola godine nemanja pristupa blogu i mailu preko kojeg sam se logovala na ovaj blog. Sretna, presretna. Zahvalna kolegi sa ranijeg posla na susretljivosti i tome da mi mail još jeste aktivan, što evo čini živim sada i ovaj blog.

Ja mislim da za sve postoji vrijeme. I da ne treba ni forsirati nešto. Nekad jednostavno nešto treba neko drugo vrijeme. I nečemu treba dati vremena. Pa i sebi.

Nekad nešto jednostavno nismo mi. I to je ok.

Radujem se da se čitamo ponovo.

P.S. Pitanje: koje su koristi od odlaganja aktiviranja šifre za mail a kasnije i blog? U kontekstu odlaganja rješavanja problema 🙂

Komentariši