Po redu i bez reda

  • Ne znam što će nam ovoliko potvrda, kao da smo kriminalci. Svako malo neka potvrda treba. (žali se starija gospođa drugoj koju sreće prvi put)
  • Ma to je samo da nam pare uzimaju. Ova država nas samo pljačka. (jedva dočeka druga gospođa koja čeka odmaknuta od redova koji su se stvorili, držeći se ipak hladovine koju pravi stablo)
  • Država!? Nema ovdje države. Nekad smo mi imali državu i znao se red. Šta kaže, glasaj za naše. Koje naše? Ko je to moj? Nije moj što je iz mog naroda, nego je moj kad me neće zajebati, i slagati. Nego glupi narod. Glasa za „naše“. (nastavlja prva gospođa vidno naelektrisana na one za koje misli da stoje iza termina „država“ – političare)
  • A ne znam. Evo i kome bi se žalio? Kaže narod da se podigne, da se pobuni. Kome ćeš se ti pobuniti. (nastavlja druga tonom mirenja sa životnim sranjima).
  • Ma šta ćeš se buniti, pa da te neko po glavi udari!? Ko se buni danas? Samo pričaju, niko ništa ne radi. (nastavlja prva)
  • Gledaj ti ovog naroda što se iskupio. Pa ja ne znam sad kako će ući svi. (okreće temu druga gospođa)
  • Dobro jutro. Odakle je red? Da znam gdje da stanem. (grupi prilazi treća gospođa)
  • A red je i tamo i ovamo. (dodaje muškarac koji stoji uz ogradu i posmatra redove i grupe ljudi oko sebe)
  • Znači nema reda. Dobro. (osmjehuje se gospođa koja je upravo došla)

Vrata se otvaraju i ljudi sa obje strane prilaza ulaze u grupama od po četvoro ili troje istovremeno. Unutra će se već postrojiti jedan iza drugoga. Do tada padaju driblinzi jer valja biti što bliže šalteru sa papirima ko fudbaler loptom golu protivnika.

  • A korona? (upita neko u toj masi ljudi)

Niko se i ne okrenu.

Komentariši